Skip links

Psihijatrija/psihologija – Poremećaji ishrane

Ishrana se razlikuje od osobe do osobe, kulture, religije, ideologije, ekonomskih mogućnosti itd. Promene u hranjenju sa javljaju često tokom životnih ciklusa kao što su promene sa kretanjem u školu, promenama u pubertetu, zbog obaveza oko školovanja, odlaska od kuće, potom radnih obaveza, u trudnoći i dojenju, u starosti. Vidljive su i sezonske promene u hranjenju. Postoje različite vrste načina ishrane kao što su i vegetarijanska, veganska, odnosno dijeta kao oblik ishrane.

Savremeno doba sa sobom nosi fascinaciju zdravom ishranom i načinom života kao i estetskim idealom lepote i mladosti, pa je sve više prisutan i oblik kontrolisanog, smanjenog uzimanja hrane koja se odnosi samo na zdravu hranu nazvan ortoreksija. Navike u hranjenju mogu biti u vidu preteranog uzimanja hrane (hiperfagija) ili uzimanje male količine hrane (hipofagija).

Anoreksija postoji i sklopu nekih telesnih bolesti, a odnosi se na nedostak apetita i gubljenje telesne težine koji dovode do različitih drugih telesnih posledica. Svaki dugotrajniji poremećaj ishrane dovodi vremenom do oštećenja fizičkog zdravlja, kao što su zamor, poremećaji organa za uzimanje i varenje hrane, pada imuniteta koji povećavaju sklonost ponovljenim infekcijama i bolestima, anemiji, poremećajima vitamina i metaboličkim poremećajima. Poremećaji ishrane kojima se bavi tim psihologa i psihijatara su oni koji nisu uzrokovani nekom telesnom bolešću, već su pre svega izazvani psihičkim razlozima.

Poremećaji ishrane povezani sa stresom mogu biti blagi ili umereni, kratkotrajni, prolazni, vezani za “normalne”, ljudima svojstvene životne krize koje izazivaju psihički stres koji se obično može razrešiti i organizam se zatim ubrzo vrati u ravnotežu. Ukoliko se ne postignu prava rešenja psihičke tenzije i sukoba, koriste se radi rasterećenja tenzije i pribavljanja potrebnog zadovoljstva zamene u vidu putovanja, shoping, uzimanje hrane, pića i usmeravanja ka drugim zadovoljstvima (hranjenje kao način rasterećenje od stresa i zamena za uživanje). Ukoliko je stres snažan, kao što je smrt, razvod, rastava, nesreća, gubitak posla, stres često nije moguće uspešno razrešiti sopstvenim adaptivnim i borbenim sposobnostima koje su na raspolaganju, pa se prenosi na telo koje se koristi kao kanal pražnjenja ili u funkciji žrtvovanja u cilju razrešenja psihičke patnje i razvijaju se psihosomatski poremećaji, u okviru kojih nastaju i poremećaji ishrane. Mentalna anoreksija je psihički uslovljeno smanjenje apetita i stoga uzimanje manje količine hrane. Gojaznost je takođe često psihogeno uslovljena. Najteži, veoma ozbiljni poremećaji koji zahtevaju obavezno lečenje su ANOREXIA NERVOSA i BULIMIJA. Postavljanje dobre i pouzdane, sveobuhvatne dijagnoze, koja omogućava pravljenje optimalnog plana lečenja i njenog uspešnog sprovođenja, može da se ostvaruje samo kroz timski rad psihijatara, psihologa i drugih specijalista za lečenje telesnih bolesti.

Euromedik tim Vam omogućava da na jednom mestu, ciljano i efikasno uradite svu potrebnu dijagnostiku, da se u okviru kvalitetnog timskog rada psihijatra i psihologa edukujete, savetujete i lečite lekovima i psihoterapijski, kao i u okviru psihosomatskih timova lekara drugih specijalnosti. Mi smo tu da Vam zajedno naše veliko znanje, iskustvo i posvećenost pomaganju stavimo na raspolaganje, da biste se zajedno sa nama suočili sa svojim psihičkim i drugim zdravstvenim problemima, kriznim situacijama i popravili kvalitet života. Psihijatrijsko- psihološka pomoć nudi veliki broj rešenja za raznorazne zdravstvene probleme, pa i one koji su naizgled nepremostivi.

BULIMIJA

BULIMIJA je čest poremećaj u adolescenciji i mladom odraslom dobu, koji se tri puta ćešće viđa kod osoba ženskog pola. Odnosi se na preterivanje u uzimanju hrane koja nije zbog ispunjenja potrebe za hranom i osećanja zadovoljstva, već je u pitanju neobuzdana želja i potreba da se uzima velika količina, pogotovo kalorične hrane i slatkiša, po nekoliko puta dnevno, sa veoma često naknadnim snažnim akutnim bolom u predelu želuca zbog njegovog jakog istezanja. Javljaju se barem 2 krize tokom jedne nedelje i traje najmanje tri meseca dok se poremećaj ne utvrdi. Poriv za hranom nastaje naglo, skoro bez najave, mada im često pretodi anksioznost i agitacija. U takvoj krizi poriv ne može da se iskontroliše i moraju da jedu što brže, što više baš nepoželjne veoma kalorične hrane i slaktiša. Nakon prolaska krize dolazi do kratkotrajnog odmora ili blažeg osećaja zadovoljstva a nekad i krivice baš zbog toga, ali potom sledi snažno osećanje krivice i strah od uzimanja hrane u budućnosti. Zbog svega pomenutog nakon prejedanja sledi pokušaj kompenzatornog izbacivanja unete hrane provociranjem povraćanja, laksativima, diureticima, napornim fizičkim vežbanjem. Sve više se razvija obogaljujući osećaj stida koji ih navodi na sakrivanje, povlačenje iz socijalnog života, otkazivanje izlazaka i žurenja kući da se jede u samoći. Često se poseže za samolečenjem zloupotrebom alkohola i droga, što još više pojačava začarani krug uzimanja hrane i njegovih posledica. Obično se vremenom razvija i ozbiljna depresija, koju takođe oboleli pokušavaju da prikriju, kao i pokušaji samoubistva. Telesno zdravlje se takođe vremenom sve više oštećuje , na prvom mestu jednjak i želudac, zubi i nastaje metabolički poremećaj. Lečenje je očigledno neophodno i mora da se ostvaruje multidisciplinarno, kroz timski rad Počinje se radom na lečenju kompulzivnih kriza, a potom na učenju novih poželjnih obrazaca ponašanja , na prvom mestu obrazaca uzimanja hrane. Lečenje je najbolje sprovoditi u grupi, da bi se prekidala izolacija i imanje tajni vezanih za bulimiju, kao i mogućnosti javnog govorenja o svojim problemima, uz dobijanje razumevanja, saosećanja, podrške i pomoći. Psihoterapijskim kognitiv-bihejvior tehnikama postiže se uspostavljanje kontakta sa samim sobom, porodičnim i socijalnim miljeom, zdravijeg odnosa sa hranom, kao i produbljivanja intime sa sobom i emotivno značajnim osobama. Potpuniji cilj u lečenju se postiže tokom dužeg lečenja primenom psihoterapijskih tehnika koje omogućavaju postizanje uvida u svoje probleme i razloga njihovog nastanka i njihovog izražavanja u dijalogu sa psihoterapeutom. Promena se finalizuje i usavršava kroz primenu psihoterapijskih iskustava u ličnom životu. Napomena: Ukoliko je u pitanju samo prejedanje hranom, bez svih drugih pomenutih tipičnih smetnji, nije u pitanju bulimija već HIPERFAGIJA. Često se javlja pojačano unošenje hrane pod stresom.

ANOREKSIJA

ANOREXIA NERVOSA je naziv za veoma specifičan i težak poremećaj ishrane. Najčešće su u pitanju mlade devojke između 10 i 20 godina, koje su opsednute idejom da budu mršave i strogim ograničavanjem uzimanja hrane, ograničavanjem unosa masne, slatke hrane i mesa, gubljenjem telesne težine i njenim stalnim proveravanjem, ne samo izgladnjivanjem već i iscrpljujućim untelektualnim radom i fizičkim vežbanjem, namernim izazivanjem povraćanja, upotrebom laksativa i diuretika. Anorektične devojke imaju izmenjenu predstavu o sebi da su debele, iako su veoma mršave, jer se plaše da će se ugojiti. Ovakav problem ne može da se reši, komplikuje se i anksioznošću,krivicom,bulimičnim krizama, zloupotrebom droga i alkohola i pokušajima samoubistva. Socijalni život slabi, a pogotovo ljubavni, imaju probleme u odnosima sa emotivno važnim osobama pogotovo sa roditeljima. Često je porodica opterećena. Ulaskom u pubertet, do tada dete, odjednom sve menja i u njemu se sve promeni, pa i način ishrane, zbog problema u identifikaciji sa roditeljima i potrebom da budu autonomni u nezavisni od njih, da imaju kontrolu nad svojim telom koje se menja, da ne dobiju obline, da drugi ne mogu da im vide izmenjeno telo dok ih posmatraju, pogoto ako je to sa požudom. Često anoreksiji prethodi gojaznost,neka preterana dijeta, a povod promenu odnosa prema hrani može da isprovocira zadirkivanjne i ruganje od strane vršnjka, a u 50% slučajeva budu žrtve seksualnog zlostavljanja. Takođe mogu da im prethode i problemi u školi i gubici emotivno važnih osoba. Telesno zdravlje im je veoma ugorženo zbog ekstremnog gubitka telesne težine (više od 15%, sve do 50%), gubljenja menstrualnog ciklusa, dehidratacije, hipotenzije, hipotermije, kaheksije, anemije, hipovitaminoze, oslabljenog pamćenja. U najtežim stanjima devojke su i životno ugrožene. Pacijentkinje obično poriču problem , nemaju uvid u njega i odbijaju lečenje.

Lečenje mora da traje barem 18, a obično do 36 meseci. Jedno ⅔ pacijentkinja bude izlečeno; ako se u tome ne uspe, bolest postaje hronična sa ponovljenim krizama i sve većim oštećenjem telesnog zdravlja i psihičkim komplikacijama. Najbolji vid lečenja, pogotovo u kritičnim fazama, je bolničko lečenje i porodična psihoterapija gde su i roditelji i braća i sestre uključeni, jednim delom zajedno sa pacijentkinjom na sesansama, ali dobijaju stručnu pomoć i odvojeno. Najvažnije za pacijentkinje na početku terapije je da dođu so spoznaje svojih problema i razloga za njihov nastanak, tj. da ih sebi mentalno predstave i kasnije, još važnije, da mogu da ih iskažu rečima i da dobiju potrebno razumevanje i saosećanje, a nakon toga i da prime pomoć. Pomoć se najpre najpre prima u terapijskoj situaciji sa stručnim timom, a potom svoja korektivna iskustva pacijentkinja može da primeni u okviru svoje porodice, koja je za pacijentkinju najvažnije mesto i za ispunjenje emotivnih potreba i za dobijanje podrške i pomoći u lečenju.

Savet za roditelje: Razlog za uzbunu mora biti naglo upadljivo gubljenje telesne težine u roku od par nedelja uz upadljivo izbegavanje uzimanja hrane. Tada se mora neizostavno otpočeti lečenje, dok obično u početnoj fazi puberteta i roditelji budu zbunjeni i nesigurni, a sa pojavljivanjem ovako ozbiljnih zdravstvenih problema deteta i čestim osećanjem krivice i osuđivanjem samih sebe, ne bivaju dovoljno odlučni i ne preuzimaju potrebne mere da bi dete po svaku cenu odveli kod lekara.