Psihijatrija/psihologija – Depresija kod menopauza
Depresija je čest pratilac perimenopauze. Žene u kasnoj perimenopauzi imaju čak četrnaest puta veći rizik za razvoj depresije.
Perimenopauza je razdoblje od nekoliko godina koje prethodi konačnom prestanku menstruacije. To je razdoblje velikih promena za ženu, kako u endokrinom i reproduktivnom sistemu, tako i u socijalnoj i psihološkoj dimenziji.
Depresija u perimenopauzi delimično je uslovljena promenom socijalnog okruženja, socijalne uloge žene i porodične dinamike što otvara brojna pitanja na temu identiteta žene u ovom osetljivom periodu
Drugo objašnjenje depresivnih smetnji u perimenopauzi je biološke prirode i uključuje promene nivoa hormona estrogena, progesterona i androgena. Ženski polni hormon estrogen ima zaštitnu ulogu u očuvanju kostiju, krvnih sudova, ali i u očuvanju psihološke ravnoteže. Snižen nivo estrogena u centralnom nervnom sistemu izaziva promene raspoloženja: tugu, žalost, beznađe. Osim promena nivoa hormona, snižena je i aktivnost serotoninskog sistema neurotransmisije.
Veća verovatnoća da se pojavi depresija u menopauzi postoji kod žena koje su već ranije imale depresivne krize, kod žena koje se bave stresnim poslom, kod žena koje mnogo puše i kod žena koje su rađale posle 40-te godine života. Jatrogena menopauza (izazvana npr. hirurškim odstranjenjem jajnika) takođe povećava rizik od depresije.
Simptomi:
Najmanje dve nedelje veći deo dana žena ima depresivne smetnje, a često i simptome anksioznosti. Glavni simptomi su: potištenost, neraspoloženje, strepnja, napetost, gubitak interesovanja za inače omiljene aktivnosti, nesanica, umor, otežana koncentracija, osećaj krivice, osećaj manje vrednosti, ranjivost, plačljivost.
Lečenje:
Tretman depresije zavisi od intenziteta simptoma i posledične disfunkcionalnosti.
Blaže depresivni simptomi u perimenopauzi povlače se po uključenju samo supstitucione hormonske terapije ili uz psihoterapijski suport.
Ne uzimaju sve pacijentkinje hormonsku terapiju. Podeljena su mišljenja o koristi naspram rizicima supstitucione hormonske terapije. U svakom slučaju potrebno je mišljenje ginekologa, a poželjno je i mišljenje interniste.
Ako depresivne smetnje ometaju ženu u svakodnevnom životu i vode osiromašenju njenih kontakata, nemogućnosti obavljanja ličnih i društvenih aktivnosti, a naročito ako je visok stepen subjektivne patnje praćen osećanjem krivice i osećanjem manje vrednosti, terapiju antidepresivima ne treba odlagati bez obzira na to da li žena uzima hormonsku terapiju ili ne.
U slučaju razvoja velike depresivne epizode i suicidalnih misli (tzv. involutivna melanholija) psihijatrijska terapija je apsolutno indikovana i hitna.
Najčešće se koriste antidepresivi koji pojačavaju serotoninsku aktivnost u mozgu (SSRI).
Efikasnost primene SSRI lekova veća je ako se koriste uz hormonsku terapiju. Ako postoje kontraindikacije za hormonsku terapiju ili je pacijentkinja odbija, koriste se u lečenju dualni antidepresivi (inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina). Postoje pokazatelji da su ovi antidepresivi jednako efikasni kao i kombinacija SSRI lekova i estrogena.
U svakom slučaju indikovana je i psihoterapijska podrška jer ova depresija nije samo biološkog porekla. Tiče se problema „novog“ identiteta žene u njenom „novom“ dobu.
Zaključak:
U našoj sredini mnoge žene radije ne traže stručnu pomoć. Delom je to zbog straha od psihijatrijske stigmatizacije, ali delom i zbog pogrešnog uverenja da su tuga, strepnja i osećaj besmisla „obavezni program starenja“. Nažalost, i neki zdravstveni profesionalci uveravaju žene da je „sve to normalno i prolazno” i da je lečenje nepotrebno. Zbog toga i dalje veliki broj slučajeva depresije u perimanopauzi (i menopauzi) ostaje neprepoznat i nelečen.
Zahvaljujući produženju životnog veka, žena čak trećinu života proživi u menopauzi. To je više nego dovoljan razlog da zajednićki radimo na unapređenju zdravlja i kvaliteta života.
Euromedik ima tim za menopauzu: ginekolog, endokrinolog, neurolog, fizijatar, a deo tima, ukoliko želite, mogu biti psiholog i psihijatar.
