Pulmologija – Bronhodilatacioni test (BDT)
Bronhodilatacijski test (BDT) je testiranje plućne funkcije koji se izvodi da bi se dokumentovala varijabilnost (promenljivost) plućne funkcije. Test podrazumeva spirometrijsko merenje plućne funkcije pre I posle inhalacije leka brzodelujućeg bronhodilatatora (lek koji širi bronhije).
Kada se izvodi bronhodilatacijski test?
Osnovna primena ovog testa je u dijagnostici astme i hronične opstruktivne bolestipluća (HOBP) kod osoba kod kojih se klinički ilis pirometrijom utvrdi postojanje bronhoopstrukcije, kod postojanja istorije respiratornih simptoma I ekspozicije faktorima rizika (alergeni, duvanski dim)
Kako se izvodi bronhodilatacijski test?
Test treba da izvodi dobro obučena osobasa dobro održava nomi redovno kalibrisanom opremom. Test se izvodi pomoću spirometrije. Najpre se izvede bazalna spirometrija. Zatim se pacijentu pomoću MDI inhalera, prekokomore (spacer-a), daju 4 udahapo 100mcg salbutamola (ili 4 udahapo 40mcg leka antiholinergika) ili kombinacije oba. Nakon 15 (40) minuta spirometrija se ponovi. Ostvarene vrednosti se pomoću softwer-a automatski preračunavaju u procentima u odnosu na početne, bazalne vrednosti za svakipojedinačniparametar, iočitavaju se nadisplejuspirometrailikompjuteranakoji je spirometarpovezan. Rezulattesta se zatimodštampaidajenarukepacijentu. Pacijent ne treba da uzmebrzodelujućibronhodilatator 4h ,adugodelujućibronhodilatator 15h pre izvođenjatesta.
Tumačenje rezultata testa
Rezultate testa tumači lekar. Za procenu se upoređuju parametri forsirani ekspirijumski volumen u prvojs ekundi (FEV1), forsirani vitalni kapacitet (FVC), i odnos FEV1/FVC. ATS/ERS Task Force 2005 (Konsenzus Američkog torakalnog društva i Evropskog respiratornog udruženja) radna grupa usvojila je kriterijum za pozitivan bronhodilatacijski test: povećanje FEV1 i/ili FVC za 12% i 200ml u odnosu na bazalnu vrednost. Pozitivan bronhodilatacijski test potvrđuje reverzibilnost bronho opstrukcije, tj. da je postignuto značajno poboljšanje plućne funkcije. Reverzibilnost može biti kompletna (kada su ostvarene vrednosti po davanju leka unuta rnormalnih predviđenih vrednosti ili iznad donje granice normalnog „low limit of normal“, LLN); ili inkompletna, kada su posmatrani parametri ispod referntnog opsega predviđenih vrednosti ili ispod LLN. Savremeni spirometri imaju softverski integrisane multietničke starosno specifične predviđene vrednosti. Promena plućne funkcije po davanju leka se kalkuliše automatski i izražava u procentima u odnosu na bazalne vrednosti za svaki od pomenutih parametara. Negativan bronhodilatacijski test ne znači automatski da je bronho opstrukcija ireverzibilna, te ga treba ponoviti nakon davanja drugog leka, ili posle kliničkog trajala kortikosteroidne terapije u trajanju od 2-8 nedelja (oralni ili inhalacioni kortikosteroidi).
Spirometrija i bronhodilatacijski test imaju značajnu ulogu u postavljanju dijagnoze, ispitivanju i praćenju pacijenata sa astmom i HOBP. U našoj ustanovi ovi dijagnostički testovi koriste se rutinski u svakodnevnoj kliničkoj praksi.
Astma i bronhodilatacijski test
Astma je bolest koju karakteriše hronična inflamacija u disajnim putevima. Dijagnoza astme postavlja se na osnovu istorije respiratornih simptoma udružene savarijabilnim ekspiratornim ograničenjem protoka kroz disajne puteve, bronho opstrukcijom, što dokazujemo bronhodilatacijskim testom. Kod odrasle osobe sa respiratornim simptomima tipičnim za astmu, pozitivan bronhodilatacijski test govori u prilog astmi. Ukoliko je moguće test treba dokumentovati pri prvom pregledu pacijenta, jer je obično mnogo teže potvrditi dijagnozu astme kada je pacijent već otpočeo terapiju lekom za kontrolu astme (kontrolerom). Jednom kada je opstruktivni poremećaj ventilacije potvrđen, dalja procena varijabilnosti plućne funkcije procenjuje se na osnovu varijacije FEV1 ili PEF.
BDT treba uraditi i kod visokih početnih vrednosti FEV1 i sumnje na astmu, jer te osobe mogu takođe imati pozitivan BDT. Smanjene vrednosti FEV1, pored astme, sreću se takođe i kod mnogih drugih bolesti pluća, ali mogu se videti i usled slabe tehnike spirometrijskog merenja. Međutim, redukovani odnos FEV1/FVC upućuje na ograničenje protoka. U populacionim studijama na zdravim ispitanicima odnos FEV1/FVC je obično 0.75-0.80, a kod dece je veći od 0.90. Vrednosti ispod ovih ukazuju na obstrukciju.
Kod astme plućna funkcija može značajno varirati od kompletno normalne do obstrukcije teškog stepena kod iste osobe. Značajna varijabilnost kod jedne iste osobe može se izmeriti u istom danu ili iz dana u dan, od vizite do vizite, sezonski, ili pomoću testa reverzibilnosti (BDT). Ukoliko bronhodilatacijski test nije pozitivan na inicijalnom pregledu pacijenta, ne može se još uvek sa sigurnošću isključiti prisustvo astme. Sledeći korak u dijagnostici astme zavisiće od dostupnosti drugihtestova, kao i od hitnosti potrebe za terapijom. U slučaju kliničke urgentnosti, terapija može biti odmah sprovedena, dok će se dijagnostičko testiranje obaviti unutar narednih nedelja, kako bi se dijagnoza astme što pre potvrdila. Takođe, na varijabilnu opstrukciju kod astme ukazuje i značajno poboljšanje plućne funkcije posle 4 nedelje antiinflamatorne terapije inhalacionim kortikosteroidima, ili kraćeg kursa oralnih kortikosterida (npr 10-15 dana), zatim ekscesivna varijacija plućnefunkcije (FEV1 varijacija>12% ili 200ml) između vizita izvan respiratorne infekcije , kao i utvrđivanje ograničenja protoka vazduha prilikom spirometrije kod inače prethodno normalne plućne funkcije.
Bronhodilatacijski test je neophodan prilikom postavljanja dijagnoze astme. Ponekad, kada je BDT negativan, potrebno je spirometriju serijski ponavljati iz vizite u vizitu da bi se na taj način potvrdila reverzibilnost varijabilne plućne funkcije kod astme. Kada je potrebno, pacijent se upućuje na druge testove plućne funkcije.
HOBP i bronhodilatacijski test
HOBP treba razmotriti kod svakog pacijenta kojiima dispneju, hronični kašalj ili iskašljavanje ili istoriju ponavljanih infekcija donjih respiratornih puteva ili izloženost faktorima rizika (duvanski dim, auerozagađenjana random mestu…). Spirometrija i bronhodilatacijski test su neophodni za postavljanje dijagnoze. Ukoliko je odnos FEV1/FVC dobijen posle testa bronhodilatacije tzv. postbronhodilatacijski FEV1/FVC <0.70, potvrđeno je ograničenje protoka kroz disajne puteve tj HOBP. Kod pacijenata sa tipičnim i respiratornim simptomima i ekspozicijom faktorima rizika, BDT treba uraditi po mogućstvu pri prvom pregledu, u svrhu ranog aktivnog pronalaženja slučajeva. Mada astmatičari pokazuju veće povećanje protoka i volumena posle inhalacije bronhodilatatora u odnosu na HOBP pacijente, bronhodilatacijski test nikada nije imao sposobnost da jasno diferencijalno dijagnostički razdvoji ove dve klase pacijenata. Stoga lekar mora da proceni da li je dobijeni odgovorna bronhodilatacijsko sredstvo klinički značajan. Pozitivan ili negativan bronhodilatacijski test sam po sebi ne dokazuje HOBP, niti može predvideti odgovor na dugoročnu terapiju bronhodilatatorima ili kortikosteroidima.Rezultat BDT se tumači u korelaciji sa kliničkim nalazom. Precizna odluka o terapiji donosi se u skladu sa kliničkim parametrima kao npr. trenutni nivo tipičnih respratornih simptoma koji procenjujemo upitnicima, istorija pogoršanja i procena budućih rizika (pogoršanja), vrednosti eozinofila u perifernoj krvi. Ciljevi ispitivanja u HOBP su: da se odredi stepen težine perzistentnog ograničenja protoka vazduha (opstrukcije), njegov uticaj na zdravstveni status pacijenta, rizik od budućih događaja (pogoršanja). Zbog slabekorelacije FEV1 sa kliničkim nalazom, u slučajevima kada postoji značajno razmimoilaženje simptoma i stepena spirometrijske opstrukcije ventilacije, potrebno je uputiti pacijenta na na još detaljnije ispitivanje plućne funkcije i strukture pluća (bodipletizmografija, difuzija, šestominutni test hodanjem, kompjuterizovana tomografija pluća itd) , ili ispitivanje pridruženih bolesti i stanja (npr ishemijska bolest srca).
